Virtuelna realnost

  Ne, nije to što ste možda pomislili. Nije ovo post o Internetu, socijalnim mrežama, Twitter-u ili Facebook-u . To je za mnoge od nas ponekad stvarniji svet od onog "stvarnog", ako znate šta hoću da kažem...
  Hteo sam da napišem nekoliko rečenica o "aktuelnom trenutku" u kojem se svi zajedno nalazimo. Prvobitna zamisao mi je bila da post objavim baš 5. oktobra, zbog jubilarnih 10 godina . Onda sam shvatio da bi to bila samo prazna simbolika, koje ionako ima previše oko nas i do koje je malo kome još stalo. Ivana je to baš lepo i jezgrovito objasnila na svom Charolija blogu. Svaki dan je jednako dobar da kažeš ono što misliš.

  Dakle, gde smo i kakvi smo 10 godina posle?  Šta se i koliko promenilo? Da li smo zadovoljni ili je moglo i bolje? Verujem da svako od nas ima svoje viđenje i svoj odgovor. Ja znam da se ne bih nikako vratio u vreme pre tog 5.oktobra 2000. godine. Mnoge stvari su promenjene i niko ne može da porekne napredak u mnogim oblastima života. Ali, postoji nešto na šta sam posebno hteo da skrenem pažnju i što je verovatno uzrok mnogih problema koje i sada imamo. Jednostavno, nismo promenili sami sebe. Mentalitet, loše navike, sistem vrednosti, to je trebalo da bude ključna stvar promena. Najteža, ali i najvažnija. A tu, bojim se, ništa nismo uradili. I zato smo sada tu gde jesmo...
  Setite se kako je to bilo pre promena. Čim je postalo jasno da će tadašnji režim izgubiti, ljudi su odjednom svi postali revolucionari i demokrate. Dotadašnja verna "glasačka mašina" počela je naprasno da duva u pištaljke, lupa u šerpe za vreme RTS-ovog dnevnika i ide u protestne šetnje. Ne kažu za džabe da "naš narod uvek glasa za pobednike". Kamo sreće da je u tome bilo bar malo iskrene vere.
  A onda su došle promene, desilo se već šta se desilo i onda ...Nije prošlo ni nekoliko meseci, a već su oni novopečeni revolucionari, zajedljivo i zlurado, pitali: "Pa evo, hteli ste demokratiju, i šta sad?? Gde su vam te milijarde dolara, gde su plate od 2000 evra? Za šta smo protestvovali? Ma svi su isti..."
  Nije se našao niko sa dovoljno hrabrosti da ljudima kaže da to ne ide tako. Da pred sve nas stavi ogledalo i pokaže surovu istinu: ako iz korena ne promenimo sebe, ništa nam drugo neće vredeti. Opterećeni svojim sujetama i pohlepom za vlasti, željni jeftinih poena, nisu smeli da se upuste u taj nezahvalan posao i kažu par prostih istina. I ličnim primerom pokažu kako to treba i mora. Ne možeš da prekrstiš ruke, sedneš i čekaš da neko drugi to uradi. "Ja sam, bato, moje odradio glasajući, a vi sad , izvol'te, isporučite sve što treba". Toliko smo duboko bili zaglibili, da je bilo potrebno mnogo zajedničke volje i energije da se stvari pokrenu na bolje. A baš te energije nije bilo. Ni među političarima, ni među narodom. Kao da su svi jedva dočekali da se izmaknu na bezbednu udaljenost, da im "ruke budu čiste" i da se posvete omiljenom nam sportu: pljuvanju i kritikovanju. Kao, dosta smo se mi mučili, vreme je da nam , kao "nebeskom narodu", padne nešto sa tog neba.
  Doduše, bio je jedan drugačiji od ostalih. Išao je neumorno okolo, pričao i pokazivao kako treba. Objašnjavao kroz alegorije, pominjao "žabe koje treba progutati", "tumor koji treba odstraniti da se spase telo", da spavaš 6 sati i da radiš 15, da počistiš prvo ispred svoje kuće, da je patriotizam kad ne kradeš svoju zemlju i govoriš istinu, da se obrazuješ i radiš na sebi ... Svašta je nešto strašno i pametno zborio, a ljudi su ga slušali i gledali sa blagim podsmehom, misleći u sebi "Šta, bre, ovaj lupeta? Ti ako si lud radi 15 sati, mene ne plaćaju ni za ova 2 što radim. Daj ti nama one evropske plate i penzije, pa onda da pričamo" . I dobio je ono što dobiju svi koji ovde pokušaju nešto suštinski da menjaju. Metak i naziv ulice (ovo drugo nije obavezno, al' volimo simboliku...)
  I ko nam je sad kriv? Džaba nam ušminkane ulice, sjajni izlozi, velelepni tržni centri, banke i poslovne zgrade. Sve je opet potonulo u neko beznađe i sivilo. Nismo ni tamo ni ovamo, pogleda uprtih u tu Evropu, kao simbol boljeg života i uređenog društva, a sa obe noge zaglibljeni u blatu sopstvene nemoći da promenimo sebe i sve oko sebe. Ostali smo u duši onakvi kakvi smo oduvek bili - nikakvi. I zato može svako da nam radi šta hoće. Ako nema posla, podmetnu ti Kosovo, ako banditi prave nestašice ulja i mleka, tu je "Farma" - tamo valjda sve uspeva. Neko i pokuša da se pobuni, da traži svoja prava, ali to nikog ne zanima. Ništa nije kao što izgleda, sve je privid i magla. I u toj magli, mi kao guske. Opterećeni istom mržnjom prema različitosti, bahati a puni neznanja, sebični i pohlepni. Bez prave svesti šta je pravo, pravda, zakon, demokratija.
  Šta normalnom čoveku tu preostaje? Isto što i uvek: okrenuti se sebi. Činiti dobro za sebe, svoje bližnje, svoje prijatelje.  Kao kamen bačen u vodu, svaki taj mali talas će postati veći i spojiti se sa nekim drugim.  Pada mi na pamet scena od pre 10 godina: Brankov most koji se sablasno ljulja pod složnim korakom desetina hiljada ljudi (rezonanca, rekli bi naučnici).
  Možda nam tako nešto i sad treba...